Regionalno povezivanje i saradnja bivših logoraša iz ratova 1991-1995

Regionalno povezivanje i saradnja bivših logoraša iz ratova 1991-1995 Projekt Dokumentacionog Centra Ratovi

Dokumentacioni centar Ratovi 1991-1999 radio je od jula 2004. do februara 2007. na regionalnom projektu Saradnja bivših logoraša ratova 1991-1995.
Prvu fazu realizacije projekta, 2004-2006, omogućio je Balkan Trust for Democracy, a drugu, 2006-2007, Freedom House Belgrade sredstvima fondacije Charles Stewart Mott.
U realizaciji projekta učestvovali su zajedno sa DCR:
§ Savez logoraša Bosne i Hercegovine
§ Hrvatska udruga logoraša domovinskog rata u Bosni i Hercegovini
§ Savez logoraša Republike Srpske
§ Savez logorašica Sarajeva
§ Mirovna inicijativa «Srcem do mira», Kozarac
§ Udruženje logoraša 1991. iz bivših jugoslovenskih republika i njihovih potomaka i poštovalaca, Beograd
§ Servis za povratak izbeglica Drvar-Beograd
§ International Aid Network, Beograd
§ Radio Beograd II.
U projektu je učestvovalo 65 bivših zatočenika logora i 15 saradnika DCR.
Projekt je koncipiran kao regionalno povezivanje i saradnja bivših zatočenika logora iz ratova vođenih u prvoj polovini devedesetih godina na teritoriji bivše Jugoslavije.

Rezultati projekta
Tokom rada na projektu
uspostavljena je saradnja sa regionalnim udruženjima i savezima bivših logoraša; uspostavljeni su individualni kontakti sa bivšim zatočenicima logora i njihove logorske sudbine snimljene su za audio arhiv DCR-a Ljudi u ratu;
prikupljena je bogata dokumentarna građa o logorima, uključujući i obimnu dokumentarnu literaturu koju su pisali sami logoraši (vidi pod Projekti-Logori);
napisana je prva komparativna studija o logorima 1991-1995 (vidi pod Projekti-Logori);
održane su 3 regionalne konferencije bivših zatočenika logora:
o u Dubrovniku (11-13. mart 2005);
o u Mostaru (24-26. mart 2006; učo esnice su bile isključo ivo žene);
o na Zlatiboru (26-28. novembar 2006; učo esnice su bile pretežno žene).
u produkciji DCR-a snimljen je, i prikazan, dokumentarni film o bivšim logorašima, pod naslovom: «+ 132».
Radio Beograd II je u posebnom subotnjem terminu u nekoliko navrata izveštavao o skupovima bivših zatočenika logora i donosio njihove ispovesti.

U okviru realizacije projekta stečeni su sledeći uvidi i doneseni sledeći zaključci:
Regionalno povezivanje nekadašnjih logoraša: «Neophodno je da počnemo da verujemo jedni drugima»
· širenje saznanja o logorima kao specifič· nom segmentu ratne politike;
· regionalna baza podataka
Iz diskusije na trima konferencijama i iz komunikacije sa učesničkim asocijacijama bivših logorašica i logoraša proizlazi da precizna regionalna statistika o broju logora i logoraša još uvek ne postoji.
Do sada je najsistematičniji pregled logora sadržan u Izveštaju UN-a iz 1994: Final report of the United Nations Commission of Experts, Annex VIII - part 1/10, Prison camps, Under the Direction of: M. Cherif Bassiouni, Chairman and Rapporteur on the Gathering and Analysis of the Facts, Commission of Experts; S/1994/674/Add.2 (Vol. IV) 27 May 1994), koji navodi imena i broj a) prijavljenih i b) potvrđenih logora na tri zaraćene strane na teritoriji bivše Jugoslavije i daje podatke o navedenim logorima.
Asocijacije bivših logoraša koje su učestvovale u projektu poseduju, svaka za sebe, više ili manje sistematizovanu, mada ne i dovršenu evidenciju o broju logora i logoraša. Broj logora kojima raspolažu logoraške asocijacije viši je od broja UN-ovog izveštaja, a više su i aproksimativne cifre zatočenika logora.
Tako Savez logoraša BiH navodi da je “širom BiH” bilo oko 230.000 zatočenih civila, “najvećim delom bošnjačke nacionalnosti”.
Hrvatska udruga logoraša domovinskog rata u Bosni i Hercegovini navodi oko 50.000 hrvatskih zatočenika logora, među kojima su i učesnici rata.
Savez logoraša Republike Srpske navodi oko 55.000 zatočenika logora, od kojih 95% čine civili.
Iako komunikacija između logoraških asocijacija postoji, podaci kojima one raspolažu nisu podvrgnuti uzajamnoj proveri. Pojedinačne evidencije nose jasan etnički predznak. Objedinjena evidencija, smatraju učesnici u projektu, predstavljala bi značajan korak napred. No, put do nje još je veoma dug. Rad na objedinjenoj evidenciji podrazumevao bi, u prvom koraku, utvrđivanje jedinstvene definicije logora i kriterijuma za određivanje statusa logoraša.
Mapu logora napravio je do sada jedino Savez logoraša Bosne i Hercegovine, ali ona obuhvata samo logore u kojima su bili zatočeni Bošnjaci. Ostale logoraške asocijacije još nisu pristupile izradi sličnih mapa.
Sasvim je izvesno da bi pouzdana sveobuhvatna mapa koja bi prikazivala sve logore u regionu iz vremena ratova bila od velike koristi za regionalnu istoriografiju, kao i za procese pomirenja. Volja za ovakav poduhvat postoji, ali nedostatak sredstava s kojim se bore asocijacije koje bi mogle da učestvuju u njemu čini ga za sada malo realističnim.
Bivši logoraši svesni su, dakako, da «jedino kroz saradnju» mogu uspostaviti bazu podataka «koja bi nas sve predstavljala». Oni napominju da je utvrđivanje istine o logorima «ključno za proces pomirenja» i naglašavaju da je «neophodno da počnemo da verujemo jedni drugima».

Reaktualizacija zaboravljenog problema logora, čuvanje od zaborava
a)
Logori i zatočenici logora predstavljaju socijalno i politički zanemarenu kategoriju žrtava rata i, regionalno gledano, spadaju u jednu od najmanje rasvetljenih ratnih tema. O tome govori i činjenica da su u regionu o logorima do sada pisali samo bivši logoraši. Sistemskih naučnih istraživanja logora do sada nema, a iz medija i javnosti problem logora je praktično iščezao.
Članovi i rukovodioci logoraških asocijacija, koji su učestvovali u projektu, veruju da vreme istraživanja logora tek dolazi. U tom pogledu, zadovoljni su Komparativnom studijom o logorima, koju je za DCR izradio beogradski istoričar Vladimir Jovanović.
Jovanovićeva studija prva je te vrste. Za razliku od publikacija koje se bave logorskom problematikom sa stanovišta pojedinačne etničke grupe, Ivanović traga za strukturnim sličnostima i razlikama među logorima triju zaraćenih strana (srpske, hrvatske, bošnjačke). On razmatra nastajanje logora, postupak odvođenja civilnog stanovništva, karakteristike života u logoru, položaj ženskih zatočenica i dece u logorima. Ova studija, pored ostalog, daje i snažan podsticaj za dalje komparativno izučavanje logora u ratovima 1991-1995.
Učesnici u projektu, bivši logoraši, zainteresovani su za nastavak ovakvog komparativnog istraživanja. Uvereni su da bi i ono, pored ostalog, doprinelo da problem ratnih logora ponovo dobije dužnu javnu pažnju.
b)
Na završetku projekta, snimljen je, u produkciji DCR-a i realizaciji Servisa za povratak izbeglica, kratki dokumentarni film «+ 132», u kojem se pojavljuju učesnici skupa bivših zatočenika logora na Zlatiboru; naslov filma označava broj primenjivanih tipova mučenja u logorima triju zaraćenih strana i oslanja se na istraživanje Petra Fjodorova, predsednika Udruženja logoraša 1991. iz bivših jugoslovenskih republika i njihovih potomaka i poštovalaca. Film je premijerno prikazan 26. januara 2007. u Narodnoj biblioteci Srbije, zajedno sa još dva dokumentarna filma s logorskom tematikom, Dosije zla Ofelije Backović i Lora Nenada Puhovskog.

Posleratni pravni i egzistencijalni položaj logoraša u regionu
Pravni i, dobrim delom egzistencijalni položaj bivših zatočenica i zatočenika logora određen je postojanjem odnosno nepostojanjem odgovarajuće zakonske regulative.
U Bosni i Hercegovini, jedinstven krovni zakon obuhvata logoraše, invalide i civilne žrtve rata. Donošenje zakona trajalo je dugo i više je nego dobro što zakon danas postoji. Bivši zatočenici i zatočenice logora iz BiH se, međutim, žale se da je primena zakona ugrožena «neravnopravnim tretmanom ne-Srba koji žive u Republici Srpskoj, odnosno Srba koji žive u Federaciji».
U Srbiji bivši logoraši nemaju pravni status. Ne postoji, kažu učesnice i učesnici u projektu, čak ni inicijativa za donošenje zakona o bivšim zatočenicima odnosno zatočenicama logora. U Hrvatskoj takav zakon postoji, ali logoraši i logorašice srpske nacionalnosti, koji su bili zatočeni u hrvatskim logorima nisu njime obuhvaćeni.
Učesnici u projektu smatraju da bi regionalno umrežavanje bivših logoraša, razmena informacija, iskustava i strategija, mogli da utiču na otvaranje puteva za popravljanje njihovog današnjeg pravnog i egzistencijalnog položaja.
Bivši logoraši žale se na rđav ekonomski položaj i odsustvo državne pomoći (pogotovu sistemske). Pojedini logoraši ističu da im je ekonomsko stanje «očajno». Oni, međutim, ne žele da budu samo primaoci pomoći, nego su zainteresovani i za mogućnosti ekonomskog samoosnaživanja, ukoliko su mlađi. Za starije je suštinski važno rešavanje prava na penziju.
Krupan problem u životu bivših logoraša je i adekvatna psihosocijalna pomoć. Mnogima, ženama kao i muškarcima, ona je potrebna i danas, makar u nešto manjoj meri nego u vreme kada je trauma bila sveža. Pojedine kategorije logoraša uopšte nisu dobijale psihosocijalnu pomoć. Naročito su u Srbiji bivši logoraši u velikoj meri prepušteni sami sebi i pomoć dobijaju pre svega od stručnih nevladinih organizacija.
Bivši logoraši su na sva tri skupa naglašavali da su glavnu pomoć, podršku i oslonac dobijali i da je dobijaju od vlastite porodice i, u najboljem slučaju, od svojih logoraških asocijacija i stručnih nevladinih organizacija. Da nije tako, bili bi, kako kažu, upućeni sami na sebe. Ova okolnost da su žrtve rata prepuštene same sebi karakteristična je crta poratnog života u regionu.

IV. Moć dijaloga. Različiti pogledi na istinu. Pogled u budućnost.
Bivši logoraši koji su učestvovali na skupovima u Dubrovniku, Mostaru i na Zlatiboru slažu se da zvanična politika i danas (kao i nekada) više ometa nego što pomaže razrešenju kako aktuelnih problema, tako i lečenju rana iz prošlosti.
Kad je o reč o načinima saznavanja i javnog prezentovanja istine o logorima, stavovi se razlikuju. Pogotovo se među bivšim logorašicama može osetiti skepsa u pogledu javnog iznošenja traume. One se, svakako, slažu da put do pomirenja vodi preko istine, i insistiraju na javnom prezentovanju cele istine, ali su individualno u velikoj meri željne da trumatično iskustvo ostave iza sebe.
Značajno je, međutim, što su se i na mostarskom i na zlatiborskom skupu bivše logorašice i logoraši prvi put sreli sa logorašicama i logorašima druge nacionalnosti. U Mostaru je jedna učesnica eksplicitno rekla da su «žene koje su bile u logorima napravile veliki korak sastavši se ovde», dok je druga učesnica na kraju prvog dana konstatovala: «od jutra do večeri postale smo grupa».
Na sva tri skupa, harmonija koja se u uspostavljala u diskusiji pokazivala se i kao delikatna i ugroziva. Incidentne situacije su neizbežne. Zbog traumatičnog iskustva logorašice i logoraši svih nacionalnosti i danas su lako povredljiva populacija.
Učesnici u projektu saosećaju sa žrtvama iz drugog etniciteta. Osećanje da su bili nevine žrtve izraženo je kod svih bivših logorašica i logoraša. Dakako, svako ima svoje viđenje rata. «Tri istine su problem», kaže učesnica iz Kozarca. Njena sugrađanka dodaje da je «svako prošao kroz teško», ali «nikada krivica ne može biti ista». Učesnica iz Hrvatske (srpske nacionalnosti), na drugoj strani, kaže: «Sve si izgubila, i još si kriva, a oni nisu krivi ni za šta».
Bivši logoraši s velikim nezadovoljstvom napominju da nemaju pravo da obeležavaju svoja mesta stradanja ukoliko se ona nalaze na teritoriji koja je u nadležnosti nacionalnosti kojoj pripadaju organizatori logora (recimo, Bošnjaci u Kozarcu, Srbi u Sarajevu, itd).
Istovremeno, svi učesnici pominju ljude druge nacionalnosti, koji su im u određenim ratnim i logorskim situacijama pomogli ili su izrazili saosećanje i razumevanje: «Hrvatica mi je došla u zatvor, donela garderobu i hranu, poručila da su deca živa»; «Bivši učenici spasli su mene i muža iz logora», itd.
Generalni stav učesnika sva tri skupa jeste da «nema pomirenja dok se ne suočimo sa svojom i tuđom istinom». Većina učesnika smatra da upravo saznavanje o logorskim iskustvima drugih približava žrtve različitih nacionalnosti. Svi učesnici slažu se da je uslov «pomirenja» imenovanje i kažnjavanje svih zločinaca.
Saradnja bivsih logorašica i logoraša nalazi se tek u začetku. Asocijacije bivših logoraša imaju nacionalni karakter. Mogućnosti saradnje ne treba idealizovati. Pored volje da se saradnja otpočne, razumevanje za tudje iskustvo žrtve ponekad je pre deklarativno nego faktičko. Primetno je da nijedna od učesničkih strana ne veruje do kraja podacima drugih strana.
Svakako, svi učesnici zadovoljni su činjenicom da im je omogućeno da se sastanu i voljni su da i ubuduće komuniciraju. Iako različito gledaju na «istinu», svesni su da se jedino «sami mogu izboriti da se čuje istina o nama» i suprotstaviti se rđavim uticajima politike. Oni često naglašavaju da je neophodno sistematski i zajednički raditi i da «treba da se uvežu svi koji su prošli kroz logore». Istina «koja je blizu (prave) istine» traži mnogo vremena i zajedničkog rada. Nadaju se takođe da će «sledeći put» biti prisutni i bivši logoraši iz Hrvatske.
Posebno angažovano učesnici govore o budućnosti. «Oči napred!», sumira učesnica iz Mostara. Za sve njih važna je perspektiva budućnosti bez međunacionalih konflikata i isključivosti, i u znaku ekonomskog napretka. Zato je, smatraju, posebno važno podučavati mlade generacije da je mržnja kobna.

PREPORUKE
Od velike je važnosti stvaranje zajedničke baze podataka. Kao svaka činjenična evidencija, opšta baza podataka i opšta mapa logora pružile bi kompleksan uvid u stvarnost ratnih logora. Time bi se, pored utvrđivanja elementarne istine, dobio i čvrst temelj za proučavanje političkog i socijalnog konteksta nastanka i opstanka logora, njihovog ustrojstva i načina održavanja, i tipova primenjivane torture. Ta vrsta građe morala bi imati prvorazredan značaj za istoriografiju regiona. Isto tako, ona bi pomogla i da se koncipira ozbiljno lečenje generacijskih trauma i njihovih posledica.
Svakako bi trebalo nastaviti sa organizovanjem okupljanja bivših zatočenika logora u cilju njihovog upoznavanja, saznavanja i razmene iskustava, uzajamne pomoći u regulisanju aktuelnog pravnog položaja. Skupovi bivših zatočenika logora trebalo bi da budu mesta gde se pokazuje kreativna moć dijaloga i saradnje.
S obzirom na specifična iskustva, bivši zatočenici logora mogli bi značajno doprineti koncipiranju ideja o prezentaciji logorske problematike u javnosti, na način koji bi pomagao stišavanju tendencija ka nasilju u društvu. Učešće bivših logoraša u edukaciji mlade generacije za mir i toleranciju moglo bi u tome da bude presudno.
Neophodno je nastaviti komparativno istraživanje logora. Ono bi podrazumevalo i ustanovljenje statistike koja do danas ne postoji, a neophodna je i zbog prošlosti i zbog budućnosti.

BOGOJAVLJENJE-DANAS JE TAKODJE 14 GODINA OD NASEG IZLASKA IZ LOGORA (prva grupa)SRETNA VAM GODISNJICA NOVOG RODJENJA

Isus Hristos je sa svojom majkom Marijom i Josifom živeo u Nazaretu, dok nije navršio tridesetu godinu, a tada otpoče da uči ljude, da im govori o nauci Božijoj, da misionari. Samo šest meseci stariji od Isusa Hrista, Sveti Jovan Krstitelj živeo je u pustinji u blizini reke Jordan i po zapovesti Božijoj ljudima je govorio o pokajunju jer se, kako je rekao: „Približilo Carstvo Nebesko! Ja samo pripremam put Onome koji dolazi za mnom, i koji je mnogo veći od mene. Ja nisam dostojan ni da mu odrešim remen na obući.“ Mnogi su shvatili da govori istinu, pokajali se zbog kršenja Božjih zakona i dođoše da ih Jovan krsti u Jordanu. Jednoga dana došao je sam Gospod Isus Hristos da i njega Jovan krsti. Kada Isus uđe u reku Jordan nad njim se otvori nebo i Duh Sveti siđe na Isusa u vidu goluba a sa neba se čuo glas Boga Oca koji je rekao: „Ovo je Sin moj ljubljeni. On je po mojoj volji.“ Tada je prvi put svetu otkrivena tajna Svete Trojice, javio se Bog u Tri ličnosti: Bog Otac koji je govorio sa neba, Bog Sin se krštavao u reci a Bog Duh Sveti je sišao na glavu Boga Sina. Tada je Crkva ustanovila i Svetu tajnu krštenja koja je obavezna za svakog čoveka koji želi da postane hrišćanin. U svim hramovima Srpske pravoslavne crkve posle Svete Liturgije na praznik Bogojavljenja osvećuje se voda u hramu, koju zatim vernici nose svojim kućama. Ova voda se čuva kao čudotvorna sveta dragocenost, ona se nikada ne pokvari, vernici je piju jer veruju da ona leči i štiti od bolesti i greha. Puno je narodnih običaja vezano za ovaj veliki crkveni praznik, pa se tako u bogojavljenoj noći, prema drevnom verovanju, otvara nebo a ko to spazi, Bog mu ispunjava želje. Takođe, narod smatra ako je za Bogojavljenje jak mraz da će biti dobra godina, ako je oblačno i pada sneg biće rodna godina, ako je vedro, leto će biti sušno, a ako pada kiša u ovoj godini nas očekuju poplave. Takođe, u mnogim mestima mladi će plivati za krstom koji je bačen u reku, a pobednik je onaj ko krst prvi uhvati i iznese na obalu.