PO Box 82, DOONSIDE NSW 2767 E-mail: silos9296@hotmail.com
У ПОВОДУ ПРИТВАРАЊА ОСМОРИЦЕ ОПТУЖЕНИХ ЗА ЛОГОР '' СИЛОС''
ПРЕДМЕТ:" СИЛОС"
Чекали смо и у чекању безброј пута љутили се на некога да би себе оправдали јер најтеже нам је љутити се на себе лично. Чекали смо да нам правда дође сама и да злочинци добију заслужено. Чекајући, вријеме је одмицало али нада нас није напуштала и била је ту негдје у подсвијести. Након, ево већ петнаест година Слободе и само што не заборависмо, дочекасмо и прва хапшења одговорних лица што формираше затвор за Србе, касније и Хрвате, познат по злу и дужини трајања логор „Силос"-Тарчин.
Ухапшени су и оптужени 22.11.2011, уз притвор од 30 дана, за затварање и мучење, свакојако малтретирање, пребијање, тровање храном и за још преко 100 различитих мучења, гдје се није поштовао ниједан закон о хуманом третирању затвореника од постанка цивилизације па до данашњих дана, слиједећа лица:
1. Г-дин Мустафа Ђелиловић, предсједник општине Хаџићи и предсједник Кризног штаба Ра-
Тног предсједништва општине Хаџићи.
2. Г-дин Фадил Човић, начелник СЈБ Хаџићи
3. Г-дин Мирсад Шабић, полицајац СЈБ Хаџићи
4. Г-дин Незир Казић, комадант 9. Брдске бригаде
5. Г-дин Бећир Хујић, управник логора Силос
6. Г-дин Халид Човић, замјеник управника
7. Г-дин Шериф Мешановић, замјеник и управник логора „Крупа"
8. Г-дин Нермин Калембер, стражар у логору „Силос"
Ми преживјели логораши, данас настањени у Аустралији, Концентрационог логора „Силос“, поздрављамо хапшења и надамо се да је ово само дио ратног ансамбла који је свирао и наступао по злочиначким нотама од 11. Маја 1992 до 27. Јануара 1996 године. Обавеза нам је, окупити све одговорне из тог зликовачког ансамбла и извести пред лице правде.
Позивамо логораше Силоса који данас живе широм свијета, посебно логораше у Аустралији да се присјете, запишу и свједоче. Нек овај текст буде кратко сјећање, логорашима подстрек и снага. Људима добре воље знак да нас морално подрже...
„Силос“ је концентрациони логор.
Концентрациони или сабирни логор је врста затвора која је створена за политичке противнике, припаднике појединих етничких или религијских група цивила из критичног војног подручја или било које групе људи. Концентрациони логори најчешће се стварају током рата и затвореници се налазе у притвору нејчешће без појединачног судског процеса већ по неким ширим критеријумима. (из дефиниције: концентрациони логор)
Из предњег произилази да је објекат гдје смо били затворени, концентрациони логор, те молимо преживјеле логораше, све добронамјерне а посебно молимо особље правног система БиХ да у свакој конверзацији кад се говори о затвору у Тарчину, обавезно користе термин „концентрациони логор Силос-Тарчин“
Наивно вјеровасмо „комшијама“ који су нас убјеђивали у суживот, лажно гарантовали да нам длака са главе неће фалити...
Али, бјесмо криви што политички не подржасмо Алијину исламску Босну,
бјесмо криви што остадосмо Срби, што нам преци за вечеру не промјенише вјеру,
бјесмо криви што се крстимо са три прста и слиједисмо онда, тада и данас наше Православље.
Од кућа одведоше од петнаестак до осамдесетишест година старости, преко 600 Срба укључујући и 12 жена, и затворише у концентрациони логор Силос.
Горе оптужени и остали не дадоше хљеба, не дадоше воде ни за пиће а камоли за прање и купање, ал` дадоше свкодневно батињање, тучу, ломљење рабара, прстију и рука, вилица и зуба, засјецање ножем и поливањем мокраћом из канте у коју смо мокрили јер велику нужду нисмо ни имали. Прошло је преко два мјесеца док су неки логораши осјетили потребу за великом нуждом а и како би од само једне поједене кришке хљеба, за 24 сата, не веће, ко се сјећа, старог паковања кутије цигара нишке Дрине без филтера.
Обично, у поподневним сатима док западно сунце обасја офарбане прозорчиће и кроз исте нам дође мало свијетлости, стајали смо мирно. У страху да не наљутимо „предавача“ који је са врха отворених ћелија псовао нам мајку четничку и све најгоре говорио о Србима и њиховој прљавој религији.“ Предавач“ би предавање завршио наредбом да се Алаху молимо. Клањали смо и наглас викали:“Алаху екберг“.
Исцрпљени, блиједи, полумртви...само би нам очи изгледале велике, топило се месо са наших тијела, кожа прекривала скелет са унутрашњим органима. Кости су долазиле до изражаје, кољена изгледала као рукометне лопте, и подсјећали се слика са ТВ о гладној дјеци Африке. Нисмо вјеровали да се то нама дешава, страх нас је обузео кад су први затвореници почели умирати. Свакодневна глад, исцрпљеност и ментално поражени почели смо халуцинирати. У канцеларији управника, тражећи комад хљеба, умро је Богдан Вујевић.
Пок. Богдан је преживио њемачки логор у Бечу, говорио је нама у ћелији о квалитету хране о кромпиру, коњском месу и седмичним колачима. Ушима нисмо вјеровали, да ли је то могуће!
У ћелији бр.3, дозивајући супругу и тражећи јој кувани купус, умро је Васо Шаренац у својој 86- ој години.
У ћелији бр.5, умро је Крстић Петко у својој 33-ој години...
И за све то је знао и очима својим гледао Енвер Дуповац, бивши црвени кадар, службеник СЈБ, одани Алијин кадар, што и он као његов дедо дочека да и он у дјело спроведе научена усташка злодјела из другог свјетског рата, како" ваља" са Србима.
Концентрациони логор Силос је био у надлежности 9.брдске бригаде. Комадант те бригаде је био г-дин Незир Казић из оближњег села Смуцка, резервни војни официр, склон алкохолу и прије и у току рата. У току рата имао је јаку подршку муслиманског руководства БиХ и самог предсједника, у то вријеме, Алије Изетбеговића. Ту високу функцију потребно је додатно истражити и објаснити преко присних односа његовог брата Алије Казића који је био високо позиционирани функционер полиције у граду Сарајеву и поменутог предсједника БиХ.
Увидјевши да за таку позицију нема адекватно образовање, завршио средњу грађевинску школу, одлучио је оданошћу задржати стаус комаданта. Најлакше му је било ширити лажи и чинити злодјела према Србима-комшијама и тако добити повјерење БиХ исламиста и самог предсједника Изетбеговића. Крајем 1992 године, 143 затвореника су пребачена у логор „Крупа" с намјером да буду сакривена од Међународног Црвеног Крста и послана на прве борбене линије на радове војно-инжењеријских послова. То се је и десило, тако да су радови извођени на планини Игман, Ормањ, и просторима Храснице, Соколовић Колоније и Бутмира.
Казић Незир је одобрио то пребацивање још једном прекршио Женевску Конвенцију, коју ће поновити и касније. Оптужени комадант, г-дин Незир Казић, године 1994 је смијењен са позиције комаданта 9.брдске и као награду добио премјештење у град Сарајево у инжињеријски штаб Армије БиХ. И опет да би одбранио позицију, године 1995, повлачи групу од 30 затвореника Силоса на ратиште Сарајева. У тој муслиманској офанзиви те 1995 године затвореници су кориштени да освоје српске положаје који они нису могли освојити за цијело вријеме рата. Како?
Затвореници су копали транше са лисицама на рукама кроз које је била провучена челична сајла. Копали су право на српска утврђења на бункере Војске Републике Српске. На такав начин је погинуо Дане Чича три метра од српског бункера. Покојни Дане је уништен ручним бацачем тако да је фамилија од посмртних остатака, након размјене, сахранила само доњи дио трупа.
Од те групе, њих 26 је рањено. Двојица затвореника су трајно осакаћена, остали носе ожиљке и гелере експлозивних средстава.
На уређењу саобраћајница, заштитних прстенова и самог тунела испод аеродромске писте на Бутмиру, а који је поред осталог служио и за тајне изласке предсједника Изетбеговића, погинуло је на десетине храсничких затвореника и храсничких Срба из цивилног радног вода.
Поред њих принудне радове су вршили и затвореници концентрационог логора „Силос". Њих шест је убијено, Горан Андрић од дејства артиљерије зараћених страна. Мученици: Славиша Капетина, Ранко Варагић и Милан Крстић стријељани након бјекства двојице логораша као опомена за остале. Под сумњивим околностима, кратким рафалима са положаје Армије БиХ, погинили су: Војо Шуваило и Слободан,звани Мишо, Крстић.
Данас у Аустралији живи стотињак преживјелих мученика концентрационог логора Силос, неколицина њих је умрла и није дочекала ова хапшења. Преживјелима остаје обавеза да се присјете и да свједоче.
Савез логораша републике Српске, огранак за НСВ-Аустралија,инц., ускоро, ако Бог да, покреће тужбу против државе БиХ за надокнаду материјалне и нематеријалне штете. Надамо се да ћемо успјети и нећемо поновити грешку родитеља и дједова наших који су шутили и сакрили истину о злочину према нашем народу учињеном у току другог свјетског рата, кад се о истини није смјело говорити.
Рецимо истину нек наша дјеца знају, нек наша унучад знају, нек историја зна о жртвама и борбама српског народа. На положеним животима, логорашким патњама градила се је Република Српска, нашим ћутањем ставићемо се на страну оних који желе да је укину.
Имамо право на истину и користимо сваку прилику да аустралској јавности и аустралским политичарима предочимо истину о рату у БиХ.
Предсједништво СЛРС,
огранак за НСВ-Аустралија,инц
The Association Of Camp Inmates Of Republic Of Srpska Branch of NSW – Australia Republic Of Srpska ABN No: 66305059934 Australia
PO Box 82, DOONSIDE NSW 2767 E-mail: silos9296@hotmail.com
Нема коментара:
Постави коментар