У ПОВОДУ ПРИТВАРАЊА ОСМОРИЦЕ ОПТУЖЕНИХ ЗА ЛОГОР '' СИЛОС''

 

The Association Of Camp Inmates Of Republic Of Srpska Branch of NSW – Australia Republic Of Srpska ABN No: 66305059934 Australia

PO Box 82, DOONSIDE NSW 2767 E-mail:  silos9296@hotmail.com

У ПОВОДУ ПРИТВАРАЊА ОСМОРИЦЕ ОПТУЖЕНИХ ЗА ЛОГОР '' СИЛОС''

ПРЕДМЕТ:" СИЛОС"

Чекали смо и у чекању безброј пута љутили се на некога да би себе оправдали јер најтеже нам је љутити се на себе лично. Чекали смо да нам правда дође сама и да злочинци добију заслужено. Чекајући, вријеме је одмицало али нада нас није напуштала и била је ту негдје у подсвијести. Након, ево већ петнаест година Слободе и само што не заборависмо, дочекасмо и прва хапшења одговорних лица што формираше затвор за Србе, касније и Хрвате, познат по злу и дужини трајања логор „Силос"-Тарчин.

Ухапшени су и оптужени 22.11.2011, уз притвор од 30 дана, за затварање и мучење, свакојако малтретирање, пребијање, тровање храном и за још преко 100 различитих мучења, гдје се није поштовао ниједан закон о хуманом третирању затвореника од постанка цивилизације па до данашњих дана, слиједећа лица:

1. Г-дин Мустафа Ђелиловић, предсједник општине Хаџићи и предсједник Кризног штаба Ра-

Тног предсједништва општине Хаџићи.

2. Г-дин Фадил Човић, начелник СЈБ Хаџићи

3. Г-дин Мирсад Шабић, полицајац СЈБ Хаџићи

4. Г-дин Незир Казић, комадант 9. Брдске бригаде

5. Г-дин Бећир Хујић, управник логора Силос

6. Г-дин Халид Човић, замјеник управника

7. Г-дин Шериф Мешановић, замјеник и управник логора „Крупа"

8. Г-дин Нермин Калембер, стражар у логору „Силос"

„Силос“, ул. 27. Јули бб. 71244 Тарчин, БиХ, дужине 110м, ширине 50м, са 32 ћелије(д10 +ш5+в5м) са отвореним плафонима за несметано пуњење пшеницом. Конструисан по Руској технологији за чување робних резерви бивше СФРЈ.

Ми преживјели логораши, данас настањени у Аустралији, Концентрационог логора „Силос“, поздрављамо хапшења и надамо се да је ово само дио ратног ансамбла који је свирао и наступао по злочиначким нотама од 11. Маја 1992 до 27. Јануара 1996 године. Обавеза нам је, окупити све одговорне из тог зликовачког ансамбла и извести пред лице правде.

Позивамо логораше Силоса који данас живе широм свијета, посебно логораше у Аустралији да се присјете, запишу и свједоче. Нек овај текст буде кратко сјећање, логорашима подстрек и снага. Људима добре воље знак да нас морално подрже...

„Силос“ је концентрациони логор.

Концентрациони или сабирни логор је врста затвора која је створена за политичке противнике, припаднике појединих етничких или религијских група цивила из критичног војног подручја или било које групе људи. Концентрациони логори најчешће се стварају током рата и затвореници се налазе у притвору нејчешће без појединачног судског процеса већ по неким ширим критеријумима. (из дефиниције: концентрациони логор)

Из предњег произилази да је објекат гдје смо били затворени, концентрациони логор, те молимо преживјеле логораше, све добронамјерне а посебно молимо особље правног система БиХ да у свакој конверзацији кад се говори о затвору у Тарчину, обавезно користе термин „концентрациони логор Силос-Тарчин“

Наивно вјеровасмо „комшијама“ који су нас убјеђивали у суживот, лажно гарантовали да нам длака са главе неће фалити...

Али, бјесмо криви што политички не подржасмо Алијину исламску Босну,

бјесмо криви што остадосмо Срби, што нам преци за вечеру не промјенише вјеру,

бјесмо криви што се крстимо са три прста и слиједисмо онда, тада и данас наше Православље.

Од кућа одведоше од петнаестак до осамдесетишест година старости, преко 600 Срба укључујући и 12 жена, и затворише у концентрациони логор Силос.

Горе оптужени и остали не дадоше хљеба, не дадоше воде ни за пиће а камоли за прање и купање, ал` дадоше свкодневно батињање, тучу, ломљење рабара, прстију и рука, вилица и зуба, засјецање ножем и поливањем мокраћом из канте у коју смо мокрили јер велику нужду нисмо ни имали. Прошло је преко два мјесеца док су неки логораши осјетили потребу за великом нуждом а и како би од само једне поједене кришке хљеба, за 24 сата, не веће, ко се сјећа, старог паковања кутије цигара нишке Дрине без филтера.

Обично, у поподневним сатима док западно сунце обасја офарбане прозорчиће и кроз исте нам дође мало свијетлости, стајали смо мирно. У страху да не наљутимо „предавача“ који је са врха отворених ћелија псовао нам мајку четничку и све најгоре говорио о Србима и њиховој прљавој религији.“ Предавач“ би предавање завршио наредбом да се Алаху молимо. Клањали смо и наглас викали:“Алаху екберг“.

Исцрпљени, блиједи, полумртви...само би нам очи изгледале велике, топило се месо са наших тијела, кожа прекривала скелет са унутрашњим органима. Кости су долазиле до изражаје, кољена изгледала као рукометне лопте, и подсјећали се слика са ТВ о гладној дјеци Африке. Нисмо вјеровали да се то нама дешава, страх нас је обузео кад су први затвореници почели умирати. Свакодневна глад, исцрпљеност и ментално поражени почели смо халуцинирати. У канцеларији управника, тражећи комад хљеба, умро је Богдан Вујевић.

Пок. Богдан је преживио њемачки логор у Бечу, говорио је нама у ћелији о квалитету хране о кромпиру, коњском месу и седмичним колачима. Ушима нисмо вјеровали, да ли је то могуће!

У ћелији бр.3, дозивајући супругу и тражећи јој кувани купус, умро је Васо Шаренац у својој 86- ој години.

У ћелији бр.5, умро је Крстић Петко у својој 33-ој години...

И за све то је знао и очима својим гледао Енвер Дуповац, бивши црвени кадар, службеник СЈБ, одани Алијин кадар, што и он као његов дедо дочека да и он у дјело спроведе научена усташка злодјела из другог свјетског рата, како" ваља" са Србима.

Концентрациони логор Силос је био у надлежности 9.брдске бригаде. Комадант те бригаде је био г-дин Незир Казић из оближњег села Смуцка, резервни војни официр, склон алкохолу и прије и у току рата. У току рата имао је јаку подршку муслиманског руководства БиХ и самог предсједника, у то вријеме, Алије Изетбеговића. Ту високу функцију потребно је додатно истражити и објаснити преко присних односа његовог брата Алије Казића који је био високо позиционирани функционер полиције у граду Сарајеву и поменутог предсједника БиХ.

Увидјевши да за таку позицију нема адекватно образовање, завршио средњу грађевинску школу, одлучио је оданошћу задржати стаус комаданта. Најлакше му је било ширити лажи и чинити злодјела према Србима-комшијама и тако добити повјерење БиХ исламиста и самог предсједника Изетбеговића. Крајем 1992 године, 143 затвореника су пребачена у логор „Крупа" с намјером да буду сакривена од Међународног Црвеног Крста и послана на прве борбене линије на радове војно-инжењеријских послова. То се је и десило, тако да су радови извођени на планини Игман, Ормањ, и просторима Храснице, Соколовић Колоније и Бутмира.

Казић Незир је одобрио то пребацивање још једном прекршио Женевску Конвенцију, коју ће поновити и касније. Оптужени комадант, г-дин Незир Казић, године 1994 је смијењен са позиције комаданта 9.брдске и као награду добио премјештење у град Сарајево у инжињеријски штаб Армије БиХ. И опет да би одбранио позицију, године 1995, повлачи групу од 30 затвореника Силоса на ратиште Сарајева. У тој муслиманској офанзиви те 1995 године затвореници су кориштени да освоје српске положаје који они нису могли освојити за цијело вријеме рата. Како?

Затвореници су копали транше са лисицама на рукама кроз које је била провучена челична сајла. Копали су право на српска утврђења на бункере Војске Републике Српске. На такав начин је погинуо Дане Чича три метра од српског бункера. Покојни Дане је уништен ручним бацачем тако да је фамилија од посмртних остатака, након размјене, сахранила само доњи дио трупа.

Од те групе, њих 26 је рањено. Двојица затвореника су трајно осакаћена, остали носе ожиљке и гелере експлозивних средстава.

На уређењу саобраћајница, заштитних прстенова и самог тунела испод аеродромске писте на Бутмиру, а који је поред осталог служио и за тајне изласке предсједника Изетбеговића, погинуло је на десетине храсничких затвореника и храсничких Срба из цивилног радног вода.

Поред њих принудне радове су вршили и затвореници концентрационог логора „Силос". Њих шест је убијено, Горан Андрић од дејства артиљерије зараћених страна. Мученици: Славиша Капетина, Ранко Варагић и Милан Крстић стријељани након бјекства двојице логораша као опомена за остале. Под сумњивим околностима, кратким рафалима са положаје Армије БиХ, погинили су: Војо Шуваило и Слободан,звани Мишо, Крстић.

Данас у Аустралији живи стотињак преживјелих мученика концентрационог логора Силос, неколицина њих је умрла и није дочекала ова хапшења. Преживјелима остаје обавеза да се присјете и да свједоче.

Савез логораша републике Српске, огранак за НСВ-Аустралија,инц., ускоро, ако Бог да, покреће тужбу против државе БиХ за надокнаду материјалне и нематеријалне штете. Надамо се да ћемо успјети и нећемо поновити грешку родитеља и дједова наших који су шутили и сакрили истину о злочину према нашем народу учињеном у току другог свјетског рата, кад се о истини није смјело говорити.

Рецимо истину нек наша дјеца знају, нек наша унучад знају, нек историја зна о жртвама и борбама српског народа. На положеним животима, логорашким патњама градила се је Република Српска, нашим ћутањем ставићемо се на страну оних који желе да је укину.

Имамо право на истину и користимо сваку прилику да аустралској јавности и аустралским политичарима предочимо истину о рату у БиХ.

Предсједништво СЛРС,

огранак за НСВ-Аустралија,инц
The Association Of Camp Inmates Of Republic Of Srpska Branch of NSW – Australia Republic Of Srpska ABN No: 66305059934 Australia

PO Box 82, DOONSIDE NSW 2767 E-mail: silos9296@hotmail.com

Odgovorni za Silos

Alađuz (Omer) Vahid, rođ. 03. 05. 1958. god. Mokrine, opština Hadžići, mjesto stalnog boravka Omladinska 7, Hadžići, zamjenik komandira bivše stanice milicije Hadžići; - odgovoran je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. god. na području opštine Hadžići tako što je zajedno s drugima organizovao koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa"-Zovik gdje su svojim propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. smrtno stradalo devet lica  (sadržani u KP 28/93)

Gosto Salko, iz Smucke, pripadnik MOS, isljednik u logoru u Tarčinu koji se isticao u prebijanju zatvorenika; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. U napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji jeprošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture i ubijanja a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1); - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 04. 06. 1992. god. do 17. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u silosu Tarčin gdje je učestvovao uzlostavljanju, mučenju, ponižavanju, paćenju glađu i teškim prinudnim radovima van logora, a od tih posljedica umrlo je šest lica srpske nacionalnosti (sadržano u KP Komiteta IV-1 3 1)

Dajdžić Hadžo, pripadnik MOS; - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima u periodu od 29. 12. 1992. god. do 30. 09. 1993. god. U logoru za Srbe Krupa kod Pazarića gdje je učestvovao u fizičkom zlostavljanju 137 lica srpske nacionalnosti, odvođenje na prinudne radove, kopanje tranšea i obavljanje poljoprivrednih poslova.

Dupovac Enver, rođ. 1951. god. u Dupovcima kod Hadžića, glavni inspektor MUP u BiH,organizovao masovnu tuču logoraša 04. 06. 1992. god. i učestvovao u osnivanju logora i hapšenju Srba; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada jeovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neustavne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim suizvođene torture i ubijanja a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1); - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 04. 06. 1992. god. do 17. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u silosu Tarčin gdje je učestvovao u zlostavljanju, mučenju, ponižavanju, paćenju glađu i teškim prinudnim radovima van logora, a od tih posljedica umrlo je šest lica srpske nacionalnosti (sadržano u KP Komiteta IV-1 3 1)

Dupovac (Husein) Enver, rođ. 30. 11. 1950. god. Dupovci, opština Hadžići, stalno nastanjen SPS bb, Hadžići; - odgovoran je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. god. na području opštine Hadžići tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa"-Zovik gdje su svojim propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. Smrtno stradalo devet lica  (sadržani u KP 28/93)

Dželilović (Salih) Mustafa, rođ. 13. 11. 1955. god. u Kućicama, opština Hadžići, stalno nastanjen u Kućicama, opština Hadžići, predsjednik SDA u bivšoj, opština Hadžići, predsjednik, opština Hadžići, učesnik u organizovanju MOS-a; - odgovoran je, kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. god. napodručju opštine Hadžići tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa"-Zovik gdje su svojom propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. smrtno je stradalo devet lica (sadržani u KP 28/93)

Ibrica (Mehmed) Muris, rođ. 07. 08. 1960. god. Vrbanja, Tarčin, opština Hadžići, gdje je bio stalno nastanjen, sekretar opštine Hadžići; - odgovoran je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. god. na području opštine Hadžići tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa"-Zovik gdje su svojim propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. smrtno stradalo devet lica  (sadržani u KP 28/93)

Isić (Šaban) Fadil, rođ. 24. 09. 1950. god. u Binježevu, Hadžići, vođa sektora muslimanske policije Pazarić; - odgovoran je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. god. Na području opštine Hadžići tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa"-Zovik gdje su svojim propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. smrtno stradalo devet lica  (sadržani u KP 28/93)

Jahić Adil, iz Lepenice, opština Kiseljak, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1)

Jamaković (Ibro) Ibrahim, rođ. 22. 05. 1949. god. u Žunovnici, opština Hadžići gdje je i stalno nastanjen, policajac-čuvar u zatvorima Pazarić i Tarčin; - odgovoran je za organizaciju i izvršenje zločina u periodu od maja 1992. god. Do 1993. god. nad srpskim stanovništvom u logoru "Silos"-Tarčin, OŠ "Krupa" gdje su vršili zlostavljanje, maltretiranje i ubijanje.

Kalember (Salih) Nermin zv. "Buba", rođ. 10. 10. 1969. god., iz sela Korča, opština Hadžići, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture i ubijanja a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvimborbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1); - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 04. 06. 1992. god. do 17. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u silosu Tarčin gdje je učestvovao uzlostavljanju, mučenju, ponižavanju, paćenju glađu i teškim prinudnim radovima van logora, a od tih posljedica umrlo je šest lica srpske nacionalnosti (sadržano u KP Komiteta IV-1 3 1)

Karišik Ismet; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren ulogor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1)

Katkić Mustafa, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama, starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama(imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1)

Kazić Muhamed, iz sela Trzanj kod Tarčina, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture i ubijanja a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1)

Kazić Nezir, komandant 109.(9) Brdske brigade (ranije 9. brigade), pod čijom je neposrednom komandom bio logor Tarčin do 1995. god., za čiju brigadu su zatvorenici iz Tarčina izvodili radove na prvoj borbenoj liniji, nije dozvoljavao posete MCK; - odgovoran je za učešće 11.05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1)

Keća Asim, stražar, pripadnik MOS; - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 30. 12. 1992. god. do 18. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u Krupi kod Pazarića gdje je učestvovao u fizičkom zlostavljanju i ponižavanju logoraša na razne načine, prinudni rad za sječu drva, utovarivanje istovarivanje municije i hrane.

Lihovac Said, iz Pazarića, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture i ubijanja a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1)

Marić Zehro, iz sela Budimolići, opština Hadžići, komandant TO u Hadžićima, inicijator hapšenja Srba i odvođenja u logor Tarčin; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture i ubijanja a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Mešanović Šerif, upravnik logora u Krupi, pripadnik MOS; - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 30. 12. 1992. god. do 18. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u Krupi kod Pazarića gdje je učestvovao u fizičkom zlostavljanju i ponižavanju logoraša na razne načine, prinudni rad za sječu drva, utovarivanje istovarivanjemunicije i hrane; - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima u periodu od 29. 12. 1992. god. do 30. 09. 1993. god. u logoru za Srbe Krupa kod Pazarića gdje je učestvovao u fizičkom zlostavljanju 137 lica srpske nacionalnosti, odvođenje na prinudne radove, kopanje tranšea i obavljanje poljoprivrednih poslova; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture , a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1)

Mehmedić (Bajro) Seid, rođ. 07. 01. 1938. god. u Jeleču a nastanjen Dub bb Pazarić, opština Hadžići, po zanimanju bravar, zaposlen u "Energoinvestu", oženjen, otac četvero djece, pripadnik TO, počinio krivično djelo silovanja, mučenja, zatvaranja Srba i Srpkinja. Krivična prijava od CSB Hadžići pod brojem: 15-7/02 KU-27/93 od 19. 04. 1993. god. i upućena VT Sarajevo.

Merđanović (Ramiz) Ismet, rođ. 22. 11.1947. god. u Žunovnici, Hadžići gdje je stalno i nastanjen, komandir rezervne stanice milicije iz Žunovnice; - odgovoran je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. god. na području opštine Hadžići tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa"-Zovik gdje su svojim propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. smrtno stradalo devet lica  (sadržani u KP 28/93).

Milošević (Ilija) Jadranka, rođ. 21. 02. 1961. god. Sarajevo, Centar, stalno nastanjena Bjelašnička 48, Pazarić, šef informativne djelatnosti muslimanskih organa u Pazariću; - odgovorna je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovala u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. god. na području opštine Hadžići tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa"-Zovik gdje su svojim propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. smrtno stradalo devet lica  (sadržani u KP 28/93)

Muhibić Šaban, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz kojije prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture i ubijanja a nogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama na kojima je 23 poginulo (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1)

Mujan (Salko) Avdo, rođ. 1959. god., komandir vojne policije u Pazariću, učestvovao u hapšenju Srba u Pazariću i njihovom odvođenju u Tarčin; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture i ubijanja a nogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama na kojima je 23 poginulo (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Neradin Adem, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz kojije prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Oputa Emir zv. "Emro", iz Smucke, opština Hadžići, rođ. 1970. god., učestvovao u hapšenju Srba 1992. god. i odvođenju u logor u Tarčinu i njihovoj tuči, kasnije stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture i ubijanja a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95- 7 DC I-6/1).

Oputa Osman; - odgovoran je za učešće 11. Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Podbičanin Zejnil; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Ramić Izet zv. "Izo", iz Tarčina, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95- 7 DC I-6/1); - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 04. 06. 1992. god. do 17. 08.1994. god. u logoru za Srbe u silosu Tarčin gdje je učestvovao u zlostavljanju, mučenju, ponižavanju, paćenju glađu i teškim prinudnim radovima van logora, a od tih posljedica umrlo je šest lica srpske nacionalnosti (sadržano u KPKomiteta IV-1 3 1).

Rizvo (Ahmed) Izet, rođ. 13. 05. 1951. god. Lokve, Hadžići, stalno nastanjen u Hadžićima, Omladinska bb; - odgovoran je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. god. na području opštine Hadžići tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa"-Zovik gdje su svojim propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. smrtno stradalo devet lica  (sadržani u KP 28/93); - odgovoran je za učešće u izvođenju iz logora Krupa i "Silos" zarobljenih srpskih civila 26. 05. 1993. god. na Stupnik, opština Hadžići, na kopanje rovova na vatrenoj liniji pri čemu su ubijeni iz vatrenog oružja: Davidović Dragan, Vitor Ranko, Njegovan Branislav i Golub Anđelko.

Selimović (Hasan) Hamid, rođ. 17. 03.1949. god. Šabančići, Jablanica, stalno nastanjen SPS br. 40 Hadžići sada predsjednik muslimanskog suda Pazarić, Tarčin; - odgovoran je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. god. na području opštine Hadžići tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa"- Zovik gdje su svojim propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, ana dan 06. 05. 1992. god. smrtno stradalo devet lica  (sadržani u KP 28/93)

Tiro Šaban zv. "Tiki", iz sela Budmolići, kod Tarčina; - odgovoran je za učešće 11.05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika uispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95- 7 DC I-6/1)

Tufo (Alija) Refik, rođ. 12. 05. 1950. god.(umro )  Duranovići, opština Hadžići gdje je bio i stalno nastanjen; - odgovoran je za napad na selo Vrnojevići, opština Živinice 21. i 22. 06. 1992. god. i direktno učešće u ubistvu Bošković Tomislava, Rišić Daše, Jovanović Čede, Stevanović Ljepojku i njenog sina Stevanović Zdravka, prije likvidacij ova lica su mučena vađenjem očiju i klanjem; - odgovoran je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. god. na području opštine Hadžići tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa"-Zovik gdje su svojim propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. smrtno stradalo devet lica  (sadržani u KP 28/93); - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 04. 06. 1992. god. do 17. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u silosu Tarčin gdje je učestvovao u zlostavljanju, mučenju, ponižavanju, paćenju glađu i teškim prinudnim radovima van logora, a od tih posljedica umrlo je šest lica srpske nacionalnosti (sadržano u KP Komiteta IV-1 3 1).

Turčinović (Muhamed) Muhamed zv. "Zeka", rođ. 1953. god. u Dragovićima kod Pazarića, organizovao sa Dupovcem logor "Silos" i hapsio Srbe; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95- 7 DC I-6/1)

Fejzić Suljo, stražar, pripadnik MOS; - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 30. 12. 1992. god. do 18. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u Krupi kod Pazarića gdje je učestvovao u fizičkom zlostavljanju i ponižavanju logoraša na razne načine, prinudni rad za sječu drva, utovarivanje istovarivanje municije i hrane; - odgovoran je za organizaciju i izvršenje zločina u periodu od maja 1992. god. do 1993. god. nad srpskim stanovništvom u logoru "Silos"-Tarčin, OŠ "Krupa" gdje su vršili zlostavljanje, maltretiranje i ubijanje.

Fišo (Fadil) Ibro zv. "DŽiho" i "DŽino", rođ. 23. 07. 1966. god. Trzanj, Hadžići gdje je stalno i nastanjen stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Fišo Nezir, starješina vojne policije 109.(9)Brdske brigade Armije BiH; - odgovoran je za učešće 11.05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Fišo Suljo, iz Trzanja, opština Hadžići, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05.1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1); - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 04. 06. 1992. god. do 17. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u silosu Tarčin gdje je učestvovao u zlostavljanju, mučenju, ponižavanju, paćenju glađu i teškim prinudnim radovima van logora, a od tih posljedica umrlo je šest lica srpske nacionalnosti (sadržano u KP Komiteta IV-131)

Hajruli Hazir, iz Tarčina, Šiptar sa Kosova, pripadnik MOS, stražar u logoru; - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 04. 06. 1992. god. do 17.08. 1994. god. u logoru za Srbe u silosu Tarčin gdje je učestvovao u zlostavljanju, mučenju, ponižavanju, paćenju glađu i teškim prinudnim radovima van logora, a od tih posljedica umrlo je šest lica srpske nacionalnosti (sadržano u KP Komiteta IV-1 3 1); - odgovoran je za

učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neustavne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Horman Amira, medicinska sestra u logoru, uskraćivala medicinsku pomoć i lekove logorašima, odgovorna je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. maja imenovana je sa muslimanskim snagama otpočela sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neustavne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture i ubijanja a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama na kojima je 23 poginulo (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1)

Horman Haro, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Hujić (Džemail) Nail, rođ. 03. 01. 1949. god. LJubovčići, Hadžići, stalno nastanjen Šavnička 24, Pazarić, zamjenik komandira muslimanske milicije Pazarić; - odgovoran je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. god. na području opštine Hadžići tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa"-Zovik gdje su svojim propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. smrtno stradalo devet lica (sadržani u KP 28/93)

Hujić (Muhamed) Bećir zv. "Beća", iz sela LJubovčići kod Pazarića, rođ. 1957.  god., upravnik logora u Tarčinu, od osnivanja do avgusta 1994. god.; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god.imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1); - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 04. 06. 1992. god. do 17. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u silosu Tarčin gdje je učestvovao u zlostavljanju, mučenju, ponižavanju, paćenju glađu i teškim prinudnim radovima van logora, a od tih posljedica umrlo je šest lica srpske nacionalnosti (sadržano u KP Komiteta IV-1 3 1).

Čanatković Rifet, iz Hadžića; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj

logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Čičko Muhamed, iz sela Čičke kod Tarčina, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Čović (Huso) Fadil, rođ. 17. 08. 1953. god. Grivići, opština Hadžići, mjesto boravka 27. juli 4/III22 Hadžići, načelnik bivšeg SUP Hadžići; - odgovoran je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. godina na području opštine Hadžići tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa"-Zovik gdje su svojim propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. smrtno stradalo devet lica  (sadržani u KP 28/93). Čović (Zilko) Halid, rođ. 30. 08. 1953. god. u Grivićima, Hadžići gdje je stalno nastanjen, zamjenik upravnika logora do avgusta 1994. god. a poslije toga upravnik logora sve do kraja 1996. god.; - odgovoran je za organizaciju i izvršenje zločina u periodu od maja 1992. god. do 1993. god. nad srpskim stanovništvom u logoru "Silos"-Tarčin, OŠ "Krupa" gdje su vršili zlostavljanje, maltretiranje i ubijanje.; - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 04. 06. 1992. god. do 17. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u silosu Tarčin gdje je učestvovao u zlostavljanju, mučenju, ponižavanju, paćenju glađu i teškim prinudnim radovima van logora, a od tih posljedica umrlo je šest lica srpske nacionalnosti (sadržano u KP Komiteta IV-131).

Čović Mensur, isljednik u logoru, učestvovao u prebijanju zatvorenika; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin , kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama(imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Šabić (Alija) Mirsad, rođ. 19. 08. 1954. god. u Dragovićima, opština Hadžići, stalno nastanjen u Dragovićima, Pazarić, opština Hadžići, komandir muslimanske policije u Pazariću; - odgovoran je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. god. na području opštine Hadžići tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa", Zovik gdje su svojom propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. smrtno stradalo devet lica  (sadržani u KP 28/93), organizovao akcije 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru, koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira, zatvarani su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95-7 DC I-6/1).

Šahić Hidajet, iz sela Korče kod Tarčina, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05.1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru, koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira, zatvarani su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođeni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95- 7 DC I-6/1); - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 04. 06. 1992. god. do 17. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u silosu Tarčin gdje je učestvovao u zlostavljanju, mučenju, ponižavanju i teškim prinudnim radovima van logora, a od tih posljedica umrlo je šest lica srpske nacionalnosti (sadržano u KP Komiteta IV-131).

Šarić (Smajo) Faruk, iz sela LJubovčići, kod Pazarića, stražar, isticao se u tuči zatvorenika i po ocjeni svjedoka bio je najsuroviji stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru, koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira, zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95- 7 DC I-6/1);

Šarić Zaim, pripadnik MOS, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru, koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira, zatvarani su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture i ubijanja, a mnogi su odvođeni na prinudni rad na prvim borbenim linijama na kojima je 23 poginulo (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95- 7 DC I-6/1); - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 04. 06. 1992. god. do 17. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u silosu Tarčin gdje je učestvovao u zlostavljanju, mučenju, ponižavanju i teškim prinudnim radovima van logora, a od tih posljedica umrlo je šest lica srpske nacionalnosti (sadržano u KP Komiteta IV-131).

Šehić (Rasim) Nihad, rođ. 06. 12. 1964. god. u Gradcu, opština Hadžići, milicioner bivše stanice milicije Hadžići, bio na dužnosti komandira sektora u Zoviku; - odgovoran je kao pripadnik MOS-a, što je učestvovao u zločinu protiv srpskog civilnog stanovništva u periodu 1991/1992. godina na području opštine Hadžići, tako što su organizovali koncentracione logore "Silos", Tarčin, OŠ "Pazarić", bivša vojna kasarna "Krupa", Zovik gdje su svojim propagandom izazivali vjersku mržnju, vršili ubistva, mučenja, zlostavljanje preko 600 lica, a na dan 06. 05. 1992. god. smrtno stradalo devet lica  (sadržani u KP 28/93).

Šemšić Nermin, iz Hadžića, rođ. 1955. ili 1956. god., zadužen za logor Tarčin u ime komande TO u Hadžićima; - odgovoran je za mučenja i izgladnjavanja u logoru; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru, koji je bio pod neposrednom kontrolom 109. (9)Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira, zatvarni su logoraši u neuslovne prostorije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250grama,(samo hljeba), starost logoraša kretala se od 14 do 85 godin i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođeni na prinudni rad na prvim borbenim linijama  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95- 7 DC I-6/1).

Šarić Zaim, pripadnik MOS, stražar; - odgovoran je za učešće 11. 05. 1992. god. u napadu na kasarnu JNA u Krupi i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u "Silosu" Tarčin kod Pazarića, kada je ovaj objekat pretvoren u logor za Srbe, a od 20. 05. 1992. god. imenovani je sa muslimanskim snagama otpočeo sa privođenjem Srba i zatvaranjem u ovaj logor kroz koji je prošlo preko 550 Srba, među kojima na desetine žena. U ovom logoru, koji je bio pod neposrednom kontrolom 109.(9) Brdske brigade Armije BiH pod komandom Kazić Nezira, zatvarani su logoraši u neuslovne prostoije i posebne ćelije gdje su mučeni glađu dodjelom samo jednog obroka hrane težine 250 grama,(samo hljeba) starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina i nad svim su izvođene torture  a mnogi su odvođeni na prinudni rad na prvim borbenim linijama na kojima su ginuli ili bili strjeljani  (imena navedena u KP Komiteta br. 386/95- 7 DC I-6/1); - odgovoran je za organizaciju i nehumano postupanje sa ratnim zarobljenicima od 04. 06. 1992. god. do 17. 08. 1994. god. u logoru za Srbe u silosu Tarčin gdje je učestvovao u zlostavljanju, mučenju, ponižavanju i teškim prinudnim radovima van logora, a od tih posljedica umrlo je šest lica srpske nacionalnosti (sadržano u KP Komiteta IV-131).

žrtve logora Silos-Tarcin

          22.Самоуковић Младен, од оца Славка и мајке Стаке родјене Пушара, 1960.годиште, погинуо за време заточеништва у Основној школи 9.Мај Пазарић 28.јуна 1992. од дејства убачене гранате у фискултурну салу где су лежали заточеници.
         23. Жужа Недељко, стар око 70 година, погинуо од дејства убачене гранате у Основну школу 9.Мај у Пазарићу 28.јуна 1992. фискултурној сали где су лежали заточеници

 

Име
URL адреса

Pretresi i hapsenja u BiH zbog ratnih zlocina

Pretresi i hapšenja u BiH zbog ratnih zločina nad Srbima i Hrvatima
Srna | 22. 11. 2011. - 09:49h 11:01h


SARAJEVO - U jutrošnjoj akciji sprovedenoj na sedam lokacija
uhapšeno je osam osoba koje se sumnjiče za ratne zločine nad Srbima i Hrvatima u
logorima i objektima za zatvaranje u Tarčinu.
Prema nalogu tužioca Posebnog odeljenja za ratne zločine Tužilaštva BiH
uhapšeni su Mustafa Đelilović, Fadil Čović, Mirsad Šabić, Nezir Kazić, Bećir
Hujić, Halid Čović, Šerif Mešanović i Nermin Kalember.

Navedeni osumnjičeni su pod istragom, a sumnjiče se da su počinili krivično
delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva i ratnog zločina protiv ratnih
zarobljenika, saopštilo je Tužilaštvo BiH.

Oni se terete za ratne zločine počinjenje nad osobama srpske i hrvatske
nacionalnosti, koje su držane u protivpravnom zatočeništvu u logoru “Silos” u
Tarčinu, u prostorijama Osnovne škole “9. maj” u Pazariću, kao i logoru u
magacinima kasarne “Krupa”.

U navedenim objektima veliki broj civilnih osoba i ratnih zarobljenika bili
su protivpravno zatvoreni, izloženi nečovečnom postupanju, mučenju, namernom
nanošenju snažnog telesnog ili duševnog bola ili patnje, nanošenju velikih
patnji i povreda telesnog integriteta ili zdravlja, oduzimanju prava na pravično
suđenje, prisiljavanju na prinudni rad.

Kao posledica navedenih radnji više osoba je i smrtno stradalo.
U tom periodu Mustafa Đelilović bio je predsednik Skupštine opštine Hadžići,
i obavljao funkciju predsednika Kriznog štaba, a kasnije Ratnog predsedništva
opštine Hadžići.

Fadil Čović bio je načelnik Stanice javne bezbednosti Hadžići i član Kriznog
štaba, a kasnije Ratnog predsedništva opštine Hadžići.

Mirsad Šabić bio je aktivni policajac SJB Hadžići, a od 1. juna 1992.
komandir Policijske stanice Pazarić.

Nezir Kazić obavljao je funkciju komandanta 9. brdske brigade Armije BiH od
19. januara 1993. do 4. novembra 1994.

Bećir Hujić bio je upravnik logora „Silos“ od 24. maja 1992. do 16. avgusta
1994. i zamenik upravnika logora „Silos“ nakon 16. avgusta 1994.

Halid Čović bio je zamenik upravnika logora „Silos“ od njegovog formiranja do
16. avgusta 1994. i upravnik ovog logora do njegovog rasformiranja 27. januara
1996.

Šerif Mešanović bio je zamenik upravnika logora „Silos“ od formiranja logora
do juna 1992, a od juna 1992. do sredine 1994. upravnik logora u magacinima u
kasarni „Krupa“ u Zoviku, kao i jedan od zamenika upravnika logora „Silos“ od
sredine 1994. pa nadalje.

Nermin Kalember zvani Buba bio je stražar u logoru “Silos” od maja 1992. do
sredine 1995.

Oni su počinili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva i
krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika.

Uporedo sa hapšenjima, po nalogu Tužilaštva BiH i na osnovu naredbe Suda BiH,
izvršeni su i pretresi na sedam lokacija, sa ciljem pronalaženja dokumentacije i
dokaznih materijala u vezi sa navedenim predmetom.

Osumnjičeni će tokom dana biti predati postupajućem tužiocu, koji će ih
ispitati, nakon čega će doneti odluku o pokretanju predloga za određivanje
pritvora.

Silos je bio mučilište za više od 600 Srba, od kojih 24 nije dočekalo
oslobađanje. Među ubijenima je bilo i žena, dece, kao i osoba starijih od 80
godina.

Logor Silos u Tarčinu, naselju u blizini Hadžića, formiran je početkom rata,
a zatvoren 27. januara 1996, dva meseca nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma.

NEKA ISTINA BUDE POZNATA(Marko Varagić )piše: Marko Ručnov

SVEDOČENJA

NEKA ISTINA BUDE POZNATA piše: Marko Ručnov

Opštinske vlasti su imale bolje informacije od članova porodica koji su na vrijeme izbjegli ili odranije živjeli van tih teritorija. Ipak, njihove aktivnosti su bile improvizovane i simbolične. To je jako teško djelovalo na ljude koji su imali nekoga u logorima. Pojedinci su pokušali privatnim vezama razmjene ili izbavljanje svojih najbližih preko Hrvata. Par njih je uspio a većina nije mogla ništa uraditi. Ja sam lično išao na granični prelaz sa Hrvatima da pokušam nešto učiniti, međutim vidjeo sam da to nije put ni mogućnost da se išta ozbiljno uradi. Takođe, blokade kretanja UNPROFOR-a od strane naših žena, da bi se skrenula pažnja svjetskih medija na ta zlodjela, bile su neizvjesne. Vrijeme je vrtoglavo prolazilo, a praktično nije bilo nikakvog uspjeha.

Biti Srbin u Sarajevskom polju, bez obzira na konfesionalnu pripadnost, bilo je skopčano sa brojnim i kontinuiranim poteškoćama. Paradigmatičan slučaj, ako tako može da se kaže, da pomenemo uz ovu nepriliku, desio se sa našim istaknutim književnikom Mehmedom-Mešom Selimovićem. Ne odričući se islama on je istakao svoje srpsko i pravoslavno poreklo i morao se telegrafskom brzinom iseliti iz Sarajeva, bez obzira na sav svoj besprekorni i opštepoznati moralni integritet i što je još bilo vreme "ranog J. B. Tita". Mudri Andrić je jednom drugom našem književniku pripomenuo prilikom njegovog partijskog preseljenja iz Beograda u Sarajevo kako "oni tamo ne vole inicijative". Do danas se na "tim tamo prostorima" još uvek sačuvala "uzrečica" – Što vrištiš k'o Vlah sa koca. I niko da primeti da je turska imperija ponovo u sedlu, i to poprilično dugo, i ponovo obnavlja neku vrstu svog "komonvelta", uz neverovatnu lakoću neprimećivanja svevidećeg ovovremenog čuda zvanog – međunarodna javnost. U vreme nakon što je promovisan Sarajevski krik velikomučenika Mila Bratića, u Las Vegas meni se javio iz Kanade Marko Varagić , pišući o prvim danima kada je Alija Izetbegović, bivši pripadnik 13. SS Handžar divizije, dobio "od nekog" na poklon da bude veliki vezir u Sarajevu. Samo u tom gradu i njegovoj okolini vrlo brzo će biti otvoreno preko 140 raznoraznih logora za Srbe.
"Informativni razgovori"
Nakon raspada bivše Jugoslavije srpski narod je bio najugroženiji i doveden je na rub opstanka, jer nije ni očekivao ni predviđao novu kataklizmu. Prvo se to desilo u Sloveniji, zatim srpskim krajevima sadašnje Hrvatske (Republika Srpska Krajina), te u Bosni i Hercegovini, a potom na Kosovu i Metohiji. Ovoj potonjoj pošasti još se kraja i ne vidi. Oko zbivanja na području sarajevske regije od aprila 1992. dosta toga je poznato. Ja ću se osvrnuti na detalje oko hapšenja i odvođenja ljudi u silos u Tarčinu nedaleko od Sarajeva, onako kako smo mi imali informacije na ostatku opština koje su bile pod kontrolom srpskih vlasti. Prije rata živio sam u Sarajevu preko puta zgrade Radiotelevizije.
Tokom februara i marta 1992. godine već su počeli hapsiti Srbe po stanovima i odvoditi na "informativne razgovore". Za neke nesrećnike ti tzv. informativni razgovori su završeni nakon četiri godine, a za neke su bili tragični i obično su završavali u jamama ili u kotlovnicama na čvrsto loženje. Iz svog stana sam izbjegao sa dvanaestogodišnjim sinom u drugi dio grada na Ilidžu, koji mi se učinio bezbjedniji. Supruga je ostala u stanu par dana i na kraju je i ona morala sve ostaviti i doći do nas. Uskoro, supruga i sin otišli su za Srbiju, a ja sam ostao na Ilidži i nastavio svoj posao na radnom mjestu direktora u hotelima: " Bosna - Srbija " , " Jadran " i "Hercegovina".
Do početka rata ilidžanski MUP je dosta toga organizovao i pripremio za zaštitu naroda, nejači i imovine. Prilično se u tome uspjelo, sem rubnih djelova grada, gdje je bilo većinsko muslimansko stanovništvo. Ostale opstinske strukture su bile na amaterskoj organizaciji.
Otprilike je tako bilo skoro u svakoj sarajevskoj opštini. Ipak, najteže stanje desilo se na dijelu opštine Hadžići. Srbi u Zoviku, Pazariću, Tarčinu, Rastelici i dijelovima konjičke opštine bili su u manjini. Napadi na njih su počeli već u aprilu, a hapšenja po kućama, radnim mjestima, njivama itd. već početkom maja 1992. godine. U periodu masovnog hapšenja mi smo imali samo šture informacije o tome, jer su telefonske veze i ostale komunikacije bile pokidane. Ozbiljnije informacije su dolazile preko Kiseljaka od Hrvata, koji su takođe strepili od hapšenja na teritoriji koju su kontrolisali muslimani. Sredinom maja '92. čuli smo da Srbe zatvaraju u: škole, silose, podrume, tunele i razne magacine. To su kasnije postali najmonstruozniji logori.
Opštinske vlasti su imale bolje informacije od članova porodica koji su na vrijeme izbjegli ili odranije živjeli van tih teritorija. Ipak, njihove aktivnosti su bile improvizovane i simbolične. To je jako teško djelovalo na ljude koji su imali nekoga u logorima. Pojedinci su pokušali privatnim vezama razmjene ili izbavljanje svojih najbližih preko Hrvata. Par njih je uspio a većina nije mogla ništa uraditi. Ja sam lično išao na granični prelaz sa Hrvatima da pokušam nešto učiniti, međutim vidio sam da to nije put ni mogućnost da se išta ozbiljno uradi. Takođe, blokade kretanja UNPROFOR-a od strane naših žena, da bi se skrenula pažnja svjetskih medija na ta zlodjela, bile su neizvjesne. Vrijeme je vrtoglavo prolazilo, a praktično nije bilo nikakvog uspjeha. Razgovarao sam sa predsjednikom opštine Hadžići i on mi je rekao da oni sve čine da se ti ljudi oslobode i puste da slobodno odluče hoće li ostati sa muslimanima ili doći na srpske dijelove opštine. Ukratko mi je rekao da kontaktira sa komandom UNPROFOR-a i da za koju nedjelju očekuje njihovu intervenciju. To isto mi je rekao kasnije i predsjednik opštine Ilidža i dao mi kopiju pisma napisanog UNPROFOR-u, tačnije naslovljeno za gospodina Helmuta Kusa , sektor administrativne službe. Te informacije su za mene bile šokantne, jer smo već čuli da su ljudi polomljeni od batina i da padaju u komu od iscrpljenosti. Zvaničnici kažu nekoliko nedjelja? Pa njih pola tamo neće više biti, oni će pomrijeti! Krajem maja '92. MUP Ilidža, tačnije Tomo Kovač izbavio je 52 srpska zatvorenika koji su bili skoro mjesec dana na informativnom razgovoru u bivšoj kasarni JNA "Viktor Bubanj" u Sarajevu. Među njima su bile moje komšije sa Alipašinog polja i tog dijela grada. Jedva sam prepoznao neke iz svog ulaza i neke bivše učenike iz škole u kojoj sam ranije radio. Oni su preživjeli velike muke. Neke djevojke su silovane danima, pa na kraju likvidirane. Njima niko nije mogao pomoći. Konkretni slučaj je pričao otac jedne mučenice, koji je bio razmijenjen tog dana. On i ostali, dok su izlazili iz autobusa, jedan drugom su pomagali. Neki su bili sa zatvorenim očima od otoka, polomljenih ruku, nogu i drugih dijelova tjela. Nekim je curila krv iz ušiju, drugima iz očiju, a skoro svakom iz nosa i usta. Mnogi su imali polomljene vilice, a skoro svima su zube poizbijali. To im je bio ispraćaj na slobodu od onih koji se zvanično bore za islamsku Bosnu i Hercegovinu, koju predvodi SDA, stranka Alije Izetbegovića. Pred sami rat, umjereni muslimani su se pojedinačno plašili te stranke i njenih ciljeva. Moj bivši kolega rekao mi da je za muslimane pravi naziv stranke SDA "Stranka dragog Alaha", a za svijet "Stranka demokratske akcije"!
Ponavljanje
Dakle, mučenicima u logoru "Silos" je zasada jedina nada načelnik MUP-a Ilidže Tomo Kovač i načelnik MUP-a Hadžići Tihomir Glavaš , koji su sve učinili da komanda UNPROFOR-a ima tačne podatke šta se zbiva na teritorijama pod muslimanskom vlašću. Ipak, te aktivnosti niko nije radio u kontinuitetu i generalno je bilo neorganizovano. Naročito se to potvrdilo odlaskom Tome Kovača sa Ilidže. Pored mojih veliki redovnih I vanrednih obaveza, odlucio sam da moram pokustai pomoci tim mucenicima. Javljale su mi se istorijske slike naših sužanja, seoba, dioba, znana i neznana stratišta. Strepio sam da je to ponovo tu među nama, doneseno lukavstvom savremenog svijeta. Naše žrtve kroz istoriju niko nije uzimao u obzir i niko ne podsjeća na zaboravljene ćele-kule, pakleni mrak Jadovnog, Korita, talase ledene Drine i jednog najvećeg stratišta Jasenovca, gdje ostadoše kosti i moja dva ujaka. Od jednog od njih, ja nosim ime.
Na desetine hiljada Srba sarajevske regije takođe su pohapšeni po kućama 1941. godine i odvođeni u sabirni logor sadašnje kasarne "Maršal Tito". Odatle su ih u teretnim vagonima transpotovali za Jasenovac ili direktno za Austriju i Njemačku. U jednoj od kompozicija sa desetak vagona, oko hiljadu Srba, sa prethodno izvršenom selekcijom, bio je i moj otac. Poslije kapitulacije Njemačke iz te kompozicije voza vratilo se samo sedam preživjelih logoraša, koje su oslobodili ruski vojnici. Među njima je bio i moj otac. To su u Sarajevu uradili isti koji danas žele završiti ono što im je Hitler obećao 1941. godine. Stavili su ista obilježja i zastave iz doba kada su bili sastavni dio Hitlerove okupacione vojske. Nazvali svoje koljačke jedinice istim imenima kao iz prethodnog pohoda na istrebljenje Srba. Sadašnje svjetske sile su odobrile Hitlerov plan za razbijanje Jugoslavije i jednostrani separatizam bivših Hitlerovih saveznika, sa njegovim nacrtanim i obećanim granicama novih državica? Započeo je još tragičniji rat po nacionalnim granicama i on nije ništa drugo bio do vjerski rat. Naši neprijatelji su svu pomoć iz svijeta dobijali po vjerskoj liniji. Zvanične srpske vlasti to nisu nazvale pravim imenom do dana današnjeg? Ako je to politička mudrost, ne znam gdje joj je kraj?! Bojim se da je toj i takvoj "mudrosti" kraj bio mnogo bliži nego i sam početak.
Borba za istinu
Čvrsto sam odlučio da se lično uključim u spas tog naroda, mimo onih koji su za to bili plaćeni. Koristeći se njemačkim jezikom i djelimično francuskim, stupio sam u kontakt sa predstavnicima francuskog bataljona koji je bio u sastavu UNPROFOR-a. Po naređenju komandanta francuskog bataljona u Sarajevu pukovnika Patrice Satre, do mene su u hotel "Srbiju" na Ilidži došla trojica Francuza koje je predvodio oficir Ranieur, pripadnik francuske padobranske jedinice, sa nezvaničnim prevodiocem. Mislim da je to bio 18. maj '92. godine. Obrazložio sam im sve detaljno, šta se dešava sa našim narodom u logorima i nejači koja je ostala po kućama. Razgovor je trajao dva sata. Moji prvi zahtjevi su bili da oni uđu u te logore što je moguće prije, te da logoraše fotografišu, snime i registruju, kako ih ne bi sve pobili. To im je sigurno bila namjera. Dogovorili smo šta mi treba da pripremimo sa ove strane, a i oni da dobiju određena naređenja. Sljedeći sastanak sam tražio ako može u istom danu ili noću tj. što prije. Nazvali su me ujutro i rekli mi da dolaze po dogovoru na sljedeći razgovor. Za taj sastanak sam im pripremio vojne mape i tadašnji spisak logoraša, te zaokružio imena najugroženijih osoba, žena trudnica, naklanih i ranjenih. Te smo informacije imali, a nismo znali da li su istinite. Molio sam od njih, ako uđu u logore, da te ljude traže i da ih vide lično. U toku razgovora su mi rekli da zaokružim imena i članova svoje familije koji su u logoru. Naravno, zaokružio sam i njih i bliže komšije. Najradje bih zaokružio sve sa spiska, ali to bi bilo neozbiljno shvaćeno sa njihove strane. Dakle, zaokružio sam šta su oni tražili. Dali smo im upute kuda da idu, gdje su logori i ostale detalje koje su trebali. Mi smo bili vrlo ažurni, a oni su bili jako zadovoljni. Tog dana mi je mnogo pomogao Desimir Glavaš, koji je bio na bolovanju, neumorni Zoran-Sale Kapetina i Brzi Tolj.

Moram napomenuti da su velike borbe oko Ilidže i Hadžića počele od 22. aprila '92. U tom periodu su još uvjek na smjestaju u Hotel “Srbija” bili pripadnici “Evropske mirovne zajednice” pod komandom Kolm Dojla. On je otvoreno saradjivao sa muslimanskim rukovodstvom I vojskom u Sarajevu. Kada su srpski junaci odbili ovaj mucki napad, Kolm Dojl je trazio da se zaustvi kontra napad I da se ostatak pacijenata iz bolnice dislocira u centar grada. On je licno transporterima “Evropske zajednice”evakuisao muslimanske snajperiste iz bolnice “Institut za fizijatriju I rehabilitaciju”, koji su maskirani kao “pacijenti” pucali snajperima sa prigusivacima po srpskim civilima I vojnicima Ilidze. Na sreću Kolm Dojl je uskoro napustio BiH a njegovi vojnici se prikljucili UNPROFOR-u.
Poslije toga, po Ilidzi su granate padale svaki dan u prosjeku po nekoliko stotina dnevno. Kretanje je bilo teško i veoma rizično. Međutim, Francuzi su odlučili da nam pomognu iako su malo sumnjali da je to sve baš tako strašno kako mi pričamo. Naime, čitav svijet je brujao od informacija da samo Srbi drže logore, siluju i ubijaju. Mi smo znali da je na terenu upravo obrnuta situcija. Zato su muslimani prvi krenuli da animiraju medije, da bi svoja djela sakrili. Nezvanični prevodilac francuskim oficirima u ovom slučaju je bio profesor Mirko Lazarević , časni Srbin, šezdesetogodišnjak, koji je došao iz Francuske ili Belgije kao dobrovoljac, da pomogne braći u nevolji. Pomagao je onako kako je situacija tražila od njega, vodio strane posmatrače, pripadnike UNPROFOR-a i drugih međunarodnih organizacija tamo gdje su bila stratišta srpskih žrtava i poprišta strašnih borbi u odbrani srpskih linija. Drugi prevodilac je povremeno bio moj kolega i prijatelj koji je imao u logoru "Silos" Tarčin kumove i kumčad. Taj gospodin je to obavljao tako efikasno i elegantno da su mnogi stranci mislili da je odrastao u Parizu i školovao se u elitnim francuskim školama. On je svoje srpstvo tako elegantno nosio da je to izlazilo iz već generalno stvorene slike o Srbima i srpstvu. Takvo je bilo njegovo društvo u okruženju sa kojim se on družio i sarađivao. Eto, on je rođen ovdje i vaspitan u građanskoj srpskoj porodici!

Sljedeći razgovor sam imao sa francuskim oficirima za dva dana i rekli su mi da su u prolazu i da imaju jako mnogo problema sa muslimanskim vlastima u Sarajevu oko odobrenja da posjete logore. Sve što su sa nama dogovorili, odobrila je i Komanda UNPROFOR-a.
Napokon su trojica francuskih oficira krenuli za Pazarić preko Hadžića krajem maja '92. Kada su došli na muslimansku barikadu, dočekali su ih sa puškama na gotovs i uz mnogo bijesa i galame. Nikakve njihove propusnice nisu pomogle a ni odobrenja muslimanskih vlasti iz Sarajeva. Bukvalno su ih najurili nazad. U povratku su svratili do mene u Hotel " Srbiju " na Ilidžu i ispričali šta se desilo. Bili su vrlo uplašeni i blijedi.
Ta trojica francuskih oficira nisu odustajala. Riješili su da što prije pokušaju ponovo ući u logore. Ponašanje muslimana im je ukazalo da se zaista tamo svašta dešava. Ja sam im to naglasio i rekao gospodinu Ranieuru : "Tim ljudima nema ko pomoći ako to ne uradite vi lično. Nema vlasti, funkcionera ili drugog autoriteta da im može pomoći. Gospodo, vi ste tim bespomoćnim ljudima jedina šansa za spas." Gledali su me zabrinuto!
Poslije ovog pokušaja, nas par se razletjelo da animiramo naše medije o logorima: Hrasnica – više lokacija, Zovik – Krupa, Pazarić – škola, Tarčin – škola, Tarčin – "Silos", Ivan sedlo – Tunel, Logor Čelebići i Logor Musala u Konjicu. Valja podsjetiti na slučaj sela Bradine, koje su krajem maja '92. godine muslimani i Hrvati prvo opkolili a zatim spalili, preko stotinu muških žitelja masakrirali, a ostalo stanovništvo, uglavnom žene, djecu i starce, držali u tunelu.
Novinar Dragan Alorić , koji je pred početak rata izbjegao na Ilidžu i bio sa mnom angažovan na vitalnim zadacima za organizovanje srpskih medija, kao i Pres-centra u prostorijama Hotela "Bosna-Srbija", kasnije je napravio TV emisiju o Logoru " Silos ", tj. improvizovao je uslove u " Silosu " koristeći isti takav objekat koji se nalazio u Blažuju. Uspješno je dočarao patnje Srba, slikom i riječju. Cilj TV emisije je bio da svijet vidi da i muslimani imaju logore za Srbe.
Privatne razmjene
– Pojedinačne privatne razmjene su bile činjenično dokazivanje tortura, koje su obrazlagali razmijenjeni logoraši, a one su izgledale stravično. Čelnici Republike Srpske i mediji dosta toga su objavili, dok je to u Srbiji bila uglavnom samo agencijska informacija?! Početkom juna '92. godine trojica francuskih oficira su ponovo pokušali da preko Hadžića uđu u Pazarić, pa dalje, ali ni ovog puta muslimanska komanda im nije dala prolaz. Sada su muslimanski predstavnici bili odlučni i zaprijetili su im smrću. Dakle, ni drugi pokušaj nije uspio a informacije iz "S ilosa " su tragične. Već ima mrtvih i nepokretnih logoraša. Članovi porodica sa ove strane su u panici i nemoći. Pojedinci pokušavaju nemoguće, ne bi li izvukli iz pakla najmilije. Mnogi su čuli da sam ja u kontaktu sa UNPROFOR-om i da je to najozbiljnije angažovanje nekog sa ove strane da se logoraši spase na prostoru od Hadžića do Jablanice. Uz veliku pomoć funkcionera MUP-a Tome Kovača i Tihomira Glavaša i tihog čovjeka radilice Vlatka Kneževića , koji su sa svojih pozicija djelovanja učinili mnogo, koristeći redovne službene pregovore sa predstavnicima UNPROFOR-a ukazivali na logore u Sarajevu, naročito one za koje se pričalo da su najteži: "Silos", Krupa, Čelebići, Kasarna "Viktor Bubanj", Hrasnica, Sokolović Kolonija, i desetine drugih logora na sarajevskom području. Opštinski predstavnici su zadovoljavali zahtjeve, pokrivali blagovremeno slučajeve adekvatnom službenom dokumentacijom i dopisima. Znao sam da će uskoro biti privatna razmjena, ali u tom vremenu ništa nije sigurno a naročito neki dogovor sa muslimanima. Na sreću, braća Krstić su privatno razmijenjeni za neke Hrvate 12. juna '92. godine. O ovom sam odmah obavijestio Komandu Francuskog bataljona i ubrzo su trojica njihovih oficira bili kod mene. Dogovorili smo se da ih vide u Hotel " Srbiji " na Ilidži za par dana. Oni su bili u vrlo jadnom stanju, izgubili su preko 20 kilograma za nepuna dva mjeseca u Logoru "Silos" Tarčin. Našli smo se kod mene u kancelariji 16. ili 17. juna. Braća Pero I Branko Krstić sa francuskim oficirima razgovarali su oko tri sata. Prenijeli su im sve strahote i torture kroz koje prolaze srpski civili. Nakon ovog razgovora sa logorašima, oni su bili veoma zabrinuti za ostale zatvorenike, a naročito za Radu Lojanica , koja je bila trudna, i ostalih šest žena, a među njima Bosiljku-Bosu Aleksić , Radojku Pandurević i njenog muža Milorada, koje su najviše mučili. Za treći pokušaj trojice pripadnika Francuskog bataljona da uđu u logore, predložili smo novu i jedino preostalu maršrutu. Lokalni uski put preko Kreševa tj. opštine Kiseljak, koja je pod kontrolom Hrvata. Oni su izvršili sve pripreme i krenuli početkom jula '92. I naišli na užasno ponašanje muslimanske komande na njihovom punktu. U prepirkama se potezalo oružje i na kraju su ih muslimani uhapsili, te natjerali da leže na zemlji. Tako su ih držali nekoliko sati dok nije došlo drugo naređenje, te ih, na sreću, pustili da se vrate. U povratku su svratili do mene u Hotel " Srbiju " na Ilidži. Bili su vrlo iscrpljeni i uplašeni. Tu su se osvježili i tražili savjet šta dalje da rade?
Ulazak u logor
– Tih dana su mediji muslimanske televizije govorili da u Sarajevu umiru od gladi, da su blokirani, da nemaju načina da dobiju hranu itd. To njihovo objavljivanje smo iskoristili i predložili Francuzima da idu u selo Do u Tarčin, da pregledaju željeznički most na pruzi Sarajevo–Ploče. Rekli smo im da kažu muslimanima da je, navodno, taj most miniran pred rat. Transportovanje hrane za Tarčin, pa dalje za Sarajevo, treba uskoro da krene iz luke Ploče. Francuski oficiri su to prihvatili i u tom smjeru vršili pripreme da ponovo pokušaju preko Kreševa. Iz "Silosa" stižu konstantno užasne informacije o patnjama logoraša. Nažalost, povika na Srbe je bila tolika da se glas o srpskim stradanjima izgubio u sveopštem horu koji je najavljivao bombardovanje i sankcije srpskom narodu. Trojica Francuza ne odustaju, traže načina da uđu u "Silos" po svaku cijenu, tamo je zatvoreno preko 550 Srba. Dajemo im imena organizatora logora i odgovornih za sve što se tamo dešava: Tufo Refik , Enver Dupovac , Muhamed Turčinović Zeka , Bećir Hujić , Nezir Fišo , Nedžad Ajnađić , Nezir Kazić , Enes Kazić itd. Za Tufu Refu sam im rekao da ga ja lično poznajem, da je on u mentalnom smislu zaostao, a radio je kao policajac do penzije. U ovom ratu je sam sebi stavio generalske činove. Logoraši iz "Silosa" ga nikada neće zaboraviti. Ovi Francuzi su brzo uvidjeli i saznali kakvu "igru" igra Alija Izetbegović . Njihovi kontakti sa samim vrhom muslimanske vlasti oko dozvola o kretanju po muslimanskoj teritoriji, te samom ponašanju njihovih oficira i vojnika, jako mnogo toga im je reklo. Karte su otvorene, samo kako spasiti toliko izmučenih srpskih civila?
– Početkom avgusta '92. godine trojica francuskih oficira kreću u Kreševo, i dalje u Tarčin, pravac selo Do, da kontrolišu željeznički vijadukt na pruzi Luka Ploče–Sarajevo. U Pločama su tone i tone hrane za muslimane. Granični prelaz, ovaj put sa hrvatske na muslimansku stranu, prolaze bez problema. Na mapama smo im ucrtali gdje je most i kako u povratku najbližim putem stići u muslimansku komandu Logora "Silos". Sve teče po planu, dolaze do "Silosa", traže lokalno rukovodstvo i odgovorne. Oni se skupljaju uspaničeno i sa iznenađenjem. Francuski oficir im vojnički prenosi naređenja i ovlaštenja. Traži da se svi prisutni predstave. Među posljednjima se prestavio Tufo Refo pod lažnim imenom. Kod samog dolaska oni su po našem opisu odmah zapazili glavatog muslimanskog oficira. Znali su da je baš on Tufo Refo, osnivač i idejni kreator Logora "Silos". Gospodin Ranieur je pitao: "Ko je Tufo Refo?" Predstavio se! Dok su mi to pričali, tako su se slatko smijali mom opisu tog primitivnog glavonje, a i njihovom uspjehu što su konačno prvi ušli na muslimansku teritoriju, koja je za sve novinare i međunarodne organizacije bila zabranjena zona. Nastavak razgovora je bio sa poređenjem spiskova, datuma osnivanja logora kao i stanje logoraša. Muslimani su tu pokušali prekinuti sastanak, jer nisu dozvolili ulazak i susret sa bilo kojim zatvorenikom. Francuzi su ih pitali za svako zaokruženo ime sa spiska koji smo im mi dali. Posebno su se interesovali za trudnicu Radu Lojanicu i ostale žene iz njene ćelije, kao i Dragišu Varagića, kome su pucali u stopalo u toku hapšenja, i Lazara Krstića , koga su naklali sa leđne strane vrata. Muslimani nisu željeli da pričaju o imenima, jedino su rekli da je trudnica juče oslobođena. Navodno da oni ne znaju da li je otišla kod majke u Binježevo ili u Donju Bioču kod muževih roditelja. Kuću su joj odmah na početku maja zapalili.
Trojica Francuza najavili su dolazak na to područje: Međunarodnog crvenog krsta, UNHCR-a, "Ljekara bez granica", stranih novinara i ostalih međunarodnih humanitarnih organizacija, kako su se zvanično predstavljali. Te organizacije su počele dolaziti krajem avgusta, a kontakti sa logorašima su uslijedili tek septembra i oktobra 1992. godine. Obilazak ostalih logora je uslijedio poslije ovog prvog prodora na ovaj dio sarajevske opštine. Predstavnici međunarodne zajednice više nisu imali velikih problema za kretanje na muslimanskim teritorijama.
Medijska blokada
– Za sljedeći odlazak francuskih oficira u Tarčin, predložili su mi da posjete moje roditelje, te, ako želim, da im napišem pismo. Žele da ih vide. Naravno da sam to prihvatio sa velikim zadovoljstvom. Napisao sam pismo na pet stranica i obrazložio im dosta toga, što je bilo za njih novo i sudbonosno. Kada su krenuli do moje kuće, pratilac im je bio Mujo Ibrica , profesionalni policajac, kojeg sam ja poznavao prije rata, a brat mu je završio srednju školu u kojoj sam prethodno radio kao profesor. Mujo je bio čestit policajac, a u ovom ratu je bio profesionalan. Ne znam da li je do njega došao pozdrav od mene u julu 1992. Želio sam da zna gdje sam i da pomogne bilo kome ko se pozove na mene. Za to je bilo razloga! Francuzi su razgovarali sa mojom majkom. Na srpskom jeziku su naučili da kažu "tvoj sin Marko je dobro, on vas pozdravlja". Ona ih je odlično razumjela. Nažalost, pismo joj nisu smjeli predati naočigled muslimanskog prevodioca i policajca. Bojali su se kasnijih problema koje bi mogli imati moji roditelji i komšije. To pismo su zadržali, a ja ga kasnije nisam ni tražio od njih.
Sa francuskim oficirma sam se rjeđe viđao, jer je sada sve išlo po njihovoj dinamici i prioritetima. Još nam je cilj bio napraviti razmjenu iz "Silosa" najugroženijih, kao i civila koji su ostali u kućama. Oni su mahom bili starci. Francuzi su mi rekli da će se to desiti, ali da će to sporo ići.
– Iznenada sam dobio informaciju da je trudnica Rada Lojanica došla u Binježevo. Javio sam francuskim oficirima i oni su tražili da lično razgovaraju sa njom. Otišli smo kod Rade 04. oktobra '92. u Binježevo. Ona je razgovarala sa trojicom Francuza oko dva sata. Ja sam dobar dio tog vremena njih ostavio same. Poslije tog razgovora prevodilac Mirko Lazarević je u autu plakao. Trudnica Rada je bila jako blijeda i iscrpljena. Užasne informacije iz logora su i dalje stizale. Počeli su logoraše voditi na kopanje i teške fizičke radove, za potrebe muslimanske vojske. Svi svjetski mediji pričaju o logorima koje drže Srbi! Niko ne spominje zloglasne logore širom muslimanske Bosne i Hercegovine. Muslimanski mediji najavljuju dolazak preživjelog bivšeg logoraša u nacističkim logorima iz Drugog svjetskog rata i nobelovca Eli Wisela i humanistu Danijela Salvatore Šifera . Njihov cilj je da uđu u logore i da posjete logoraše. Prvo dolaze u Srbiju, a po protokolu će se sresti sa predsjednikom Ćosićem , Miloševićem i patrijahom Pavlom . Poslije Beograda dolaze u Sarajevo. Odlazim u Beograd 23. novembra '92. sa ciljem da svi srpski funkcioneri predvide u dnevnom redu raspravu o logorima i njihovim lokacijama, posebno logora sarajevske regije: "Viktor Bubanj" , "Silos" u Tarčinu, Logor u Čelebićima, itd., kako bi se ovaj bivši logoraš i nobelovac (inače apriorno nesklon Srbima – prim. M. R.) uvjerio šta Srbi trpe i ko drži logore u Bosni i Hercegovini i ko je prvi počeo ovo zlo. Ja prenosim informacije, dajem podatke i kontaktiram 25. novembra sa šefom kabineta predsjednika Ćosića – Momom Radivojevićem . On mi obećava da će predvidjeti u protokolu i tu temu razgovora, zatim Informativni centar vlade Srbije sa dr Prvoslavom Ralićem , koji mi takođe obećava da će to biti jedna od tačaka razgovora, pa sa šefom kabineta Njegove svetosti patrijaha srpskog g. Pavla, prof. Lečićem , koji mi takođe obećava da će učiniti sve i ujedno zahvaljuje za takve informacije pred ovako važan razgovor u ovim teškim vremenima za srpski narod u cjelini.
Vraćam se na Srpsku Ilidžu sa nadom da će se napokon saznati prava istina o muslimanskim logorima prepunih unakaženih Srba. Moja nada je kratko trajala – bivši logoraš Eli Wisel bio je u Beogradu, pa u Sarajevu, gdje je otišao da se slika za televiziju, i to u sarajevski Centralni zatvor, koji je izgledao normalno, sa čistim čaršafima i okupanim "Srbima". O ostalim logorima nije bilo nijedne rečenice, a kamoli o "Silosu" u Tarčinu. Nijedna informacija nije objavljena ni u Beogradu o logorima na sarajevskom području gdje su bili zatvoreni Srbi. Da li su naši tadašnji funkcioneri sugerisali Eli Wiselu da posjeti kasarnu "Viktor Bubanj" i ostale poznate logore, ne zna se?! Za vrijeme njegovog dolaska nezvanično ih je primio general Lewis MacKenzie . Ko zna, možda im je on nešto rekao o logorima u Sarajevu? Ja znam da je on imao tu informaciju. Sa srpske strane još uvijek nema apsolutno nikakvih znakova neke osmišljene kontraakcije koja bi se ofanzivi bjelosvjetskih moćnika i njihovim "razlozima" prometanja bezočnih laži u "istinske istine" suprotstavila. Nažalost, sve moje informacije u Beogradu su bile izlišne.
Piše: Marko Ručnov, Las Vegas